Породица Владиславић

1. Порекло Владиславића и њихов значај.—Владиславићи и Ченгићи. — 2. Разне верзије подударне с историјским подацима. — 3. Српска херцеговачка властела у XVI веку.—4. Владиславићи у млетачкој и дубровачкој земљи. — Подаци о породици Владиславића у Дубровачком Архиву.

 

Између Јасеника и Берушице, који се налазе на дваесетину километара од Гацка, на путу ка Пиви, живела је до краја XVII века српска племићка породица Владиславићи[1]. Развалине њиховог дома налазе се и сада на том месту, и народ их зове кулама кнеза Владиславића. И данас Гачани о тој породици с поносом причају како је била међу најзнаменитијим породицама целог Гацка још од времена Српског Царства, и како је увек давала кнезове и народне главаре који су тим крајевима управљали. „Ова породица, као што је имала властелинско право за време српског царства, исто је право задржали за отоманске владе, до свог боравка у Гацку."[2]

 

Према народном казивању, које је и данас живо, властеоско право Владиславића било је трн у оку беговима Ченгићима, који су већ били добили део гатачког пашалука. Они су покушали да Владиславиће униште или натерају у бекство. А ово најпре тако да им пред народом убију углед, а затим присвоје њихова имања. У том циљу најзад „скупе војску да ударе на Владиславиће"[3]. Међутим, у гатачком крају је пребивала и једна српска помуслимањена породица, Хасанбеговићи, који су живели у пријатељству са Владиславићима, те им јаве за намеру бегова Ченгића[4].  Исте ноћи Владиславићи пребегну у Црну Гору[5]. Према једном предању, њихово „робље" (жене и децу), провео је до Дубровника неки муслиман из породице Звиздића из Гацка, која је такође била у пријатељству са Владиславићима. „Ови се затим одселе у Русију, где и данас, каже Нинковић, заузимају угледне положаје у држави. У Русији су добили грофовске титуле за храброст и заслуге."

 

Као што ћемо доцније видети и по архивским документима, породица Владиславића је одиста била разбијена овим ударом Ченгића. Међутим, она, по традицији, није цела напустила Јасеник, а, ни по историји, није цела отишла у Русију. Када су Владиславићи пребегли у Црну Гору, остала је иза њих једна њихова невеста која беше у род отишла, и није се стога налазила у Јасенику за време ове несреће. Та је жена била носећа, и роди сина, коме дадоше име Вукан. Она и даље остане у свом роду, а синови овог Вукана прозову се затим Вукановићи, који и данас живе у Гацку.[6]

 

Позната гатачка села Јасеник, Берушице и Врба, зову се и данас њиховим старим именима. Ка њима се иде од Гацка до Автовца колским путем, а од Автовца даље коњском стазом. Ова стаза иде право на Липник, постојбину Ченгића, све до Јасеника, постојбину некадашњих Владиславића, а данас Вукомановића. На том путу ка Јасенику, с једне стране остаје село Врба, a с друге стране село Берушица. — Сам Јасеник је један веома занимљив предео. Ту се одиста налазе развалине које се зову Градина, и које су некада могле бити куће Владиславића; а оне данас припадају Вукомановићима. Туда сељаци и данас сваке године изору старог новца, који зову мангуре. Ту се налази и једна старинска црквина где је била некад црква. Под њом је гробље. — Насред Јасеника постоји бара за косидбу, a no околини шуме, луке и пашњаци, за које се каже да су били својина Владиславића. Јасеник је иначе долина опкољена благим узвишењима, а Градина се налази на оштром врхунцу који је дигнут између ...

 



[1] To је, у ствари, Народна енциклопедија српско-хрват-ско-словеначка, чија је I књига изашла у Загребу, 1925. — Прим. пр.

[2] Леонтије Нинковић: Монографија Ман. Добрићева, Мо-стар, 1908, 24.

[3] Л Нинковић: op. cit., стр. 24.

[4] Н. Дучић (op. cit.) пише да су Ченгићи ударили на Вла-диславиће због крвне освете, што је један од Владиславића, син Дукин, убио једног Ченгића.

[5] Др. Јсвто Дсдијер: Гласник Српеке Краљевске Академи-је Наука, Нассља, кн>. IV, кажс да су Хасанбеговићи потомци Казанац-паше коме је Бајо Пивљанин запалио кулу.

[6] Лука Грђић-Бјелокосић: Из народа о народу, Мостар, 1892.